DPPH
| Nazivi | |
|---|---|
| IUPAC naziv
ди(фенил)-(2,4,6-тринитрофенил)иминоазанијум
| |
| Drugi nazivi
2,2-дифенил-1-пикрилхидразил
1,1-дифенил-2-пикрилхидразил радикал 2,2-дифенил-1-(2,4,6-тринитрофенил)хидразил Дифенилпикрилхидразил | |
| Identifikacija | |
3D model (Jmol)
|
|
| Abrevijacija | DPPH |
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.015.993 |
| |
| Svojstva | |
| C18H12N5O6 | |
| Molarna masa | 394,32 g/mol |
| Agregatno stanje | Прах нијанси од црне до зелене, љубичасти раствор |
| Gustina | 1,4 g/cm3 |
| Tačka topljenja | 135 °C (275 °F; 408 K) разлаже се |
| нерастворљив | |
| Opasnosti | |
| Bezbednost prilikom rukovanja | MSDS |
| NFPA 704 | |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
| Reference infokutije | |
DPPH је честа скраћеница за органско једињење 2,2-дифенил-1-пикрилхидразил. Представља тамни кристаласти прах кога чине стабилни слободни радикали. DPPH има две битне примене: праћење хемијских реакција слободних радикала и стандард позиције и интензитета ЕСР сигнала.
Својства и примена
DPPH има неколико кристалних форми које се разликују по симетрији кристалне решетке и по тачки топљења. Комерцијални прах је мешавина фаза која се топи на око 130 °C. DPPH-I (т. т. 106 °C) је орторомбичан, DPPH-II (т. т. 137 °C) је аморфан и DPPH-III (т. т. 128–129 °C) је триклиничан.[3]
DPPH је позната замка ("хватач", scavenger) за друге радикале. Стога, брзина редукције при хемијској реакцији у којој учествује DPPH представља меру радикалске природе те реакције. Због оштрог пика апсорпције на 520 nm, DPPH радикал има тамно-љубичасту боју у раствору, а постаје безбојан или жут када се редукује (неутрализује). Ово својство омогућава визуелно праћење реакције, а број радикала на почетку може се утврдити по промени апсорбанце на 520 nm или по ЕСР сигналу DPPH радикала.[4]
Зато што је хватач радикала, он је јак инхибитор полимеризације слободнорадикалског механизма.[5]

Као стабилан и добро карактеризован чврст извор радикала, DPPH је традиционалан и можда најпопуларнији стандард (g-фактор) за позицију и интензитет ЕСР сигнала - број радикала у свеже припремљеном узорку може се одредити мерењем тежине и ЕСР фактор цепања за DPPH калибрисан на g = 2.0036. DPPH сигнал је погодан јер је обично концентрисан само у једној линији, чији интензитет се повећава линеарно са квадратним кореном микроталасне снаге у ширем опсегу. Разређена природа DPPH радикала (један неспарен електрон на 41 атом) даје релативно малу ширину спектралне линије (1.5–4.7 Гауса). Међутим, ширина линије се повећава ако молекули растварача остану у кристалу и ако су мерења рађена на високим фреквенцијама (~200 GHz), где мала g-анизотропија DPPH радикала постаје приметна.[6][7]
Иако је DPPH при нормалним условима парамагнетична чврста супстанца, прелази у антиферомагнетично стање при хлађењу на изузетно ниске температуре реда 0.3 K. Овај феномен је први пут уочио Александар Михајлович Прохоров 1963. године.[8][9][10][11]
Референце
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Kiers C. T.; De Boer J. L.; Olthof R.; Spek A. L. (1976). „The crystal structure of a 2,2-diphenyl-1-picrylhydrazyl (DPPH) modification”. Acta Crystallographica Section B Structural Crystallography and Crystal Chemistry. 32: 2297. doi:10.1107/S0567740876007632.
- ^ Mark S. M. Alger (1997). Polymer science dictionary. Springer. стр. 152. ISBN 978-0-412-60870-4.
- ^ Cowie J. M. G.; Arrighi Valeria (2008). Polymers: Chemistry and Physics of Modern Materials (3rd изд.). Scotland: CRC Press. ISBN 978-0-8493-9813-1.
- ^ M.J. Davies (2000). Electron Paramagnetic Resonance. Royal Society of Chemistry. стр. 178. ISBN 978-0-85404-310-1.
- ^ Poole, Charles P. (1996). Electron spin resonance: a comprehensive treatise on experimental techniques. Courier Dover Publications. стр. 443. ISBN 978-0-486-69444-3.
- ^ A. M. Prokhorov and V.B. Fedorov, Soviet Phys. JETP 16 (1963) 1489.
- ^ Teruaki Fujito (1981). „Magnetic Interaction in Solvent-free DPPH and DPPH–Solvent Complexes”. Bulletin of the Chemical Society of Japan. 54 (10): 3110.[мртва веза]
- ^ Stig Lundqvist (1998). „A. M. Prokhorov”. Nobel lectures in physics, 1963-1970. World Scientific. стр. 118. ISBN 978-981-02-3404-1.
- ^ Aleksandr M. Prokhorov, The Nobel Prize in Physics 1964
Литература
- Poole, Charles P. (1996). Electron spin resonance: a comprehensive treatise on experimental techniques. Courier Dover Publications. стр. 443. ISBN 978-0-486-69444-3.
- Stig Lundqvist (1998). „A. M. Prokhorov”. Nobel lectures in physics, 1963-1970. World Scientific. стр. 118. ISBN 978-981-02-3404-1.
- M.J. Davies (2000). Electron Paramagnetic Resonance. Royal Society of Chemistry. стр. 178. ISBN 978-0-85404-310-1.
- Cowie J. M. G.; Arrighi Valeria (2008). Polymers: Chemistry and Physics of Modern Materials (3rd изд.). Scotland: CRC Press. ISBN 978-0-8493-9813-1.
- Mark S. M. Alger (1997). Polymer science dictionary. Springer. стр. 152. ISBN 978-0-412-60870-4.
Content Disclaimer
Informasi ini disarikan dari Wikipedia dan disajikan kembali untuk tujuan edukasi. Konten tersedia di bawah lisensi CC BY-SA 3.0. Kami tidak bertanggung jawab atas ketidakakuratan data yang bersumber dari kontribusi publik tersebut.
- The information displayed on this website is sourced in part or in whole from Wikipedia and has been adapted for the purpose of restating it. We strive to provide accurate and relevant information, however:
- There is no guarantee of absolute accuracy. Wikipedia is an open, collaborative project that can be edited by anyone, so information is subject to change.
- It is not intended to constitute professional advice. The content displayed is for informational and educational purposes only. For important decisions (e.g., medical, legal, or financial), please consult a professional.
- Content copyright. Wikipedia is licensed under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License (CC BY-SA). This means that content may be reused with appropriate attribution and shared under a similar license.
- Responsible use. Any risk arising from the use of information from this website is entirely the responsibility of the user.
