Kid A

Kid A
Студијски албум: Radiohead
Издат2. октобар 2000. (2000-10-02)
Снимљен4. јануар 1999. − 18. април 2000.
Студио
  • Guillaume Tell
  • Medley
Жанр
Трајање49:56
Издавач
Продуцент
Дискографија
OK Computer
(1997) 		Kid A
(2000) 		Amnesiac
(2001)

Kid A је четврти студијски албум енглеске рок групе Radiohead, објављен 2. октобра 2000. године преко издавачке куће Parlophone.[1] У питању је издање које је од самог старта изазвало изузетну пажњу, јер је бенд након међународног успеха претходног периода уместо очекиваног наставка у гитарском алтернативном року представио албум који се у великој мери ослања на електронске текстуре, необичне студијске поступке и атмосферику.[2]

Албум је настао у сарадњи са дугогодишњим продуцентом Најџелом Годричем, при чему је студијски рад и обликовање звука постало подједнако важан инструмент као и класично компоновање песама.[3] Критика је већ у време изласка препознала да се ради о делу које намерно помера границе форме попут структуре песама, третмана вокала и ритмичких образаца, што је допринело снажним реакцијама публике и медија.[2] Промоција Kid A била је нетипична за издања таквог профила у то време. Бенд је минимизовао класичне промотивне активности, док је значајан део стратегије био усмерен ка интернету и специфичним дигиталним формама представљања албума, што се у ретроспективама често наводи као рани пример промене начина на који се велики албуми пласирају публици.[4]

Упркос експерименталном приступу, Kid A је остварио значајан комерцијални успех. Достигао је прво место на британској листи албума, а званична статистика бележи да је албум имао врхунску позицију 1 и да је укупно провео више недеља на листи.[5] Ретроспективни прегледи истичу и да је албум доспео на врх америчких листа, што је додатно учврстило његов статус као великог мејнстрим успеха упркос намерно неконвенционалном звуку.[4][3]

На 43. додели награда Греми (2001), Kid A је освојио награду за најбољи алтернативни музички албум и био номинован у категорији албума године, чиме је институционално потврђен његов критички значај унутар индустрије.[3] Током времена, албум је додатно канонизован у музичкој публицистици. Pitchfork га је поставио на 1. место своје листе најбољих албума 2000-их,[6] док је Rolling Stone навео да се Kid A нашао на 20. месту њихове обновљене листе 500 највећих албума свих времена (2020).[7]

Позадина

Након светске турнеје и интензивне промоције албума OK Computer (1997), чланови Radiohead-а су ушли у период израженог замора и преиспитивања, при чему је Том Јорк у више наврата описивао да је након тог циклуса остао са снажним отпором према понављању истих образаца и према медијском третману бенда.[8] Тај контекст се често доводи у везу и са документарним филмом Meeting People Is Easy, који прати бенд током периода промоције и турнеје за OK Computer и наглашава исцрпљујућу рутину интервјуа, снимања и наступа.[9] У таквим околностима, Јорк је уочи рада на новом материјалу отворено говорио о креативном застоју и о губитку интересовања за класичну гитарску форму писања, при чему је као кључну идеју истицао померање фокуса ка ритму, структури и студијском звуку као полазишту композиција.[10] Управо у том периоду, према интервјуима и ретроспективама, Јорк је интензивно слушао савремену електронску музику (укључујући извођаче повезане са издањима етикете Warp), што је послужило као један од главних импулса за напуштање очекиваног наставка у оквирима алтернативног рока.[11][12]

Промена правца није била само питање утицаја, већ и намерна одлука да се избегне понављање сопственог модела успеха. У профилима из 2000. године истицано је да је страх од самопонављања и од туђег имитирања претходног звука био важан део мотивације да се пронађе нови језик бенда.[8][11] У интервјуу за Q из октобра 2000, Јорк је у контексту нових песама и атмосфере која их прати користио изразито сликовит, апокалиптичан речник, што је критика повезивала са ширим осећајем анксиозности и дезоријентације који је пратио прелаз у нови миленијум.[13]

Истовремено се мењао и сам метод рада. Уместо да се песме прво доведу до класичне форме (строфа/рефрен) па да се затим продукцијски обликују, сесије су све више почивале на фрагментима, петљама, ритмичким скицама и звучним текстурама које су се накнадно монтаже и структурисањем претварале у нумере.[10] Такав процес је, према каснијим освртима, подразумевао и да чланови не морају увек имати традиционалне улоге рок-бенда на свакој нумери, већ да допринос може бити у студијској интервенцији, избору звука и аранжманској одлуци.[12]

Описани заокрет и контекст настанка Kid A предмет су и академских интерпретација. Важно је и како се код Radiohead-а крајем 1990-их и почетком 2000-их мења однос између рок-конвенција, медијске перцепције и експерименталних поступака, при чему се Kid A наводи као кључна тачка те трансформације. Укратко, позадина албума обухвата комбинацију посттурнејског замора, креативне кризе и свесне одлуке да се напусти очекивани наставак претходног звука што је створило услове да студијски процес и електронски утицаји постану централни за нови идентитет бенда.[11][12][14]

Снимање и продукција

Сесије за Kid A и паралелно за материјал који ће касније завршити на Amnesiac трајале су од јануара 1999. до пролећа 2000. године и одвијале су се у више фаза и на више локација, што је било директно повезано са чињеницом да бендова приватна база у Оксфордширу у првој половини 1999. још није била у потпуности оперативна.[13][15] У раним интервјуима тог периода истицано је да је бенд ушао у процес без класичног рок плана и без јасног рока, са намером да се материјал гради постепено кроз студијско истраживање, а не кроз брзо довршавање песама у устаљеној форми. Почетна фаза рада одвијала се у студију Guillaume Tell у Паризу (почетком јануара 1999), затим у Medley студију у Копенхагену, као и у привременим просторима у енглеском селу, пре него што се рад стабилизовао у бендовом простору у Оксфордширу. Управо је та фрагментација и осећај да је део раних покушаја био слепа улица постала једна од одређујућих карактеристика процеса. Уместо да се задржи један студио и један метод, Radiohead је мењао окружења док не пронађе продукцијски модел који одговара новом материјалу.[16][17]

Џони Гринвуд свира на Мартеноовим таласима

Једна од централних замисли била је да се студио користи као место где се снима велика количина материјала и затим уређивањем (селекција, монтажа, реорганизација делова) долази до коначних нумера, што је приступ који се у текстовима тог доба поредио са архивским начином рада.[13][15] То је значило да су поједине нумере настајале из ритмичких петљи, звучних текстура и студијских експеримената, а да су класични елементи (гитара, бубањ, јасна строфа/рефрен структура) често долазили касније или уопште нису били неопходни за идентитет песме. Ова промена метода утицала је и на унутрашњу динамику бенда. Ед О’Брајен је у ретроспективним освртима описивао да је продуцент Најџел Годрич у једном тренутку предложио раздвајање у мање радне јединице и више недеља експериментисања као вид радионичког рада, што је помогло да се изађе из блокаде и да се прихвати да не мора сваки члан бенда бити присутан и доминантан на свакој нумери.[18] Такав начин рада је касније често навођен као кључан за настанак албума, јер је омогућио да поједине песме буду довршене као студијске конструкције, а не као бендовски снимци.[17]

Сесије су укључивале и класичније снимање већих ансамбала онда када је то захтевала идеја песме. О’Брајен је такође забележио да је бенд, у фази када је Годрич радио микс у Лондону, за једну нумеру ангажовао осмочлани дувачки састав у стилу Чарлса Мингуса који је сниман као слој на песми The National Anthem. Овај моменат је значајан јер показује да је албум истовремено настајао и као монтажа малих студијских идеја и као продукција са класичним снимљеним аранжманима, зависно од нумере и жељеног ефекта.[19][20]

Заслуге за продукцијски тим истичу да су Radiohead и Најџел Годрич потписани као продуценти, да је Годрич радио микс, да су у техничкој подршци и додатном инжењерингу наведени (између осталих) Жерар Наваро и Грејем Стјуарт, док је мастеринг везан за Криса Блера у Abbey Road студију, што је потврђивано и у објавама самог студија.[21][22] Комбинација дугог периода снимања, променљивих локација и продукцијског модела који је фаворизовао уређивање и конструкцију у студију, у коначници је постала једно од најчешће истицаних објашњења зашто Kid A звучи као прекид са претходним радом бенда и зашто се његова продукција сматра централним делом укупне естетике албума.[13][17][16]

Музика и стил

Kid A се у рецензијама и каснијим ретроспективама најчешће описује као оштар преокрет у односу на гитарски доминантан алтернативни рок по коме је Radiohead био препознатљив крајем деведесетих, уз померање тежишта ка електронској продукцији, амбијенталним слојевима и експерименталнијим формама.[23] Уместо конвенционалне песме усмерене на риф и рефрен, значајан део албума је конципиран око тембра, простора и текстуре, па се на нивоу звучне естетике често истиче сродност са појединим токовима електронске музике и амбијента, као и са традицијама експерименталног рока.[24] Овај заокрет је постао и једна од централних тачака у критичкој рецепцији албума: већ у време изласка наглашавано је да Kid A намерно избегава очекивани наставак у рок кључу, док су касније ретроспективе албум посматрале као дело које је проширило поље онога што се у мејнстрим оквиру могло доживети као рок албум.[25][26]

Нумера How to Disappear Completely је снимљена у црки Дорчестер Еби.

Овај албум се често користи као пример у ком је студијска обрада звука (манипулација тембра, слојевитост и организација звучног простора) подједнако важна као и традиционални елементи рок-композиције. Наглашава се и да се инструменти попут гитаре, баса, бубњева и тенор вокала на албуму често дигитално преобликују и маскирају, тако да изворни инструмент неретко постаје тешко препознатљив у финалном миксу.[27] Тај приступ је допринео утиску да се песме граде као звучне целине, у којима се појединачни елементи појављују, повлаче и смењују у слојевима, а не као снимак бенда у једном простору.[28]

Ритмички профил албума често је описиван као одмак од стандардног рок-бекбита ка исеченим, деформисаним или програмски конструисаним обрасцима, што је у анализама повезивано са техникама слојевитог грађења које су уобичајене у електронској плесној музици. Истовремено, структура појединих нумера је мање усмерена на јасно разграничене делове (строфа/рефрен), а више на постепене промене у густини, уласку и изласку слојева, као и на кретање динамике унутар звучне слике.[28][25] Управо је тај осећај променљивости, где се композиција развија монтажно, преко увођења нових слојева и реорганизације постојећих често истицан као један од разлога зашто је албум у време изласка делу публике деловао необично, а касније постао референтна тачка за нове начине обликовања рок албума.[26][24]

Иако се Kid A у јавности често перципира као албум без гитара, ретроспективни осврти наглашавају да је гитара пре редефинисана него уклоњена. Инструмент је чешће коришћен као текстурални слој, дрон или амбијентална боја, уместо као носилац ритма и хармоније кроз препознатљиве рифове.[29] Истиче се и ширење звучне палете кроз електронске инструменте и продукцијске технике, што је заједно допринело да се органско и машинско на албуму не супротстављају, већ функционишу као комплементарни делови исте естетике.[24] Вокал Тома Јорка је на албуму често постављен другачије него на претходним издањима. Уместо доминантне позиције у миксу, глас се неретко појављује као један од слојева у целини, уз наглашену обраду и дистанцирање од класичне наративне улоге певача у рок песми.[27] Рецензије су овај поступак повезивале са укупном атмосфером албума (хладнијом, загонетнијом, усмереном на утисак и тон), што је у време изласка било један од разлога да се Kid A описује као намерно неконвенционалан и као издање које од слушаоца тражи другачији вид пажње.[23][25]

Критичкој видљивости овог стилског скока допринеле су и расправе око начина на који је албум примљен и како се о њему писало. У једном осврту Billboard је нагласио да је Pitchfork-ова рецензија и њен културни одјек постала део шире приче о Kid A као феномену музичке критике почетка 21. века.[30] У каснијим ретроспективама Rolling Stone је истицао да је управо необичан, електронски и анти-рок карактер албума био оно што је временом постало његова главна историјска вредност, јер је албум утицао на то како се у мејнстрим оквиру разумеју границе жанра и улога студија у рок музици.[26]

Текстови и теме

У време изласка Kid A истицано је да текстови албума нису штампани у омоту, као и да је Том Јорк избегавао да их објашњава чак и у оквиру самог бенда, што је додатно нагласило намеру да се лирика доживи као део укупне звучне слике, а не као скуп порука са једноличним значењем.[31] Савремени профили и интервјуи из тог периода описују Јорков став да је после претходног циклуса желео да се дистанцира од читања песама као директних исповести и да задржи простор за амбигвитет, при чему је наглашавао да му је важније да добије осећај и атмосферу него да пише текстове који се лако препричавају.[8][10]

Рецензије су већ 2000. године наглашавале да су текстови и вокал на Kid A често фрагментарни и намерно одмакнути од класичне нарације, притом је вокал у миксу често третиран као један од слојева укупне звучне целине, што је критичарима служило као једно од објашњења за утисак хладније, загонетније перспективе албума.[23] Истиче да се значење на оваквим издањима често гради из односа лиричких фрагмената, тембра и структурних померања у музици, па слушалац склапа смисао кроз целокупно искуство, а не само кроз текст као самосталан слој.[32] Иако албум није праћен једним ауторским кључем за тумачење, критика је често повезивала лирику и укупну атмосферу Kid A са мотивима отуђења, анксиозности и губитка оријентације, као и са осећајем да се људска комуникација одвија у окружењу посредованом технологијом и медијима.[26][25] Овај тематски оквир уједно је повезиван са Јорковим коментарима о притиску претходног успеха и унутрашњој потреби да се изађе из очекиваног рок модела, што је у интервјуима и каснијим освртима фигурирало као важан део психолошке позадине албума.[8][10]

За песму How to Disappear Completely у ретроспективама се наводи да је њен кључни рефрен потекао из савета Мајкла Стајпа о томе како се носити са притиском и сценском анксиозношћу, што је песму учврстило као једну од најчешће тумачених личних тачака албума.[33] Са друге стране, у профилима из 2000. наглашено је да су многи текстови албума намерно нејасни и отпорни на препричавање, уз напомене да су поједини стихови за Јорка имали изразито снажан, понекад и мрачнији емотивни набој, иако их није желео јавно растумачити.[31][8] Због описаног приступа, расправа о значењима текста постала је део јавне приче о Kid A већ у тренутку изласка. Део критике је истицао да управо одсуство јасне поруке и ослањање на фрагменте подстиче другачију врсту слушања, у којој се смисао формира кроз понављање и кроз однос музике и гласа.[25][32] У каснијим ретроспективама, овај аспект је често описиван као један од разлога зашто је албум временом добијао на тежини. Оно што је у почетку деловало као дистанца или хладноћа, у накнадним тумачењима је читано као свесна естетичка одлука која одражава ширу анксиозност и дезоријентацију карактеристичну за крај деведесетих и почетак двехиљадитих.[26]

Омот и визуелни идентитет

Визуелни идентитет Kid A развили су Том Јорк и дугогодишњи сарадник бенда, уметник Стенли Донвуд, при чему је Донвуд у интервјуу навео да су на материјалу радили заједно на готово свему и да је највећи део посла реализован у новој студијској бази Radiohead-а на селу, током приближно две године. Као полазиште су коришћени разнородни материјали (слике, цртежи, дигитални колаж и други поступци), као и 3D пејзажи добијени софтвером који је у студију користио продуцент Најџел Годрич, након чега су поједини кадрови и фрагменти служили за настанак дугих, слојевитих пејзажних композиција.[34] У јавним представљањима и ретроспективама визуелни изглед омота се најчешће описује као хладан, узнемирујући и постапокалиптичан, са доминацијом дигитално обликованих, снежних и оштрих пејзажа који тонски прате атмосферу албума. У разговорима поводом Kid A Mnesia пројекта, наглашавано је да су музика и визуели настали као комплементарни покушај да се ухвати расположење прелаза миленијума, односно осећај стрепње и неизвесности који су аутори повезивали са тадашњим контекстом.[35]

Донвуд је навео и да је издање на компакт-диску имало релативно раскошно паковање за тај период, са преклопним страницама и елементима попут паус-папира, као и са посебном књижицом која је, према његовом сведочењу, морала ручно да се убацује у сваки примерак због специфичности формата и простора унутар кућишта. У истом интервјуу се истиче да је током рада настало више визуелног материјала него што је у датом тренутку могло да стане у стандардан формат издања, што је касније било један од разлога да се део архивског материјала систематизује и поново представи у оквиру проширених издања и пратећих пројеката.[34] Уместо класичних музичких спотова, Radiohead је за Kid A користио серију кратких промотивних анимација познатих као blips, које су у текстовима о визуелној кампањи описиване као веома кратки, мистериозни и намерно контекстуално одсечени клипови, засновани на Донвудовим визуалима и препознатљивој иконографији. Поставка ових клипова (као серије микро-визуелних јединица уз исечке из нумера) касније је повезивана са раним облицима дигиталне тизер промоције и са ширим померањем ка интернет-оријентисаној презентацији албума на почетку 2000-их.[36] У архивским збиркама промотивни материјал се појављује као више десетина кратких видео-сегмената различитог трајања, везаних за фрагменте композиција са албума.[37]

Поред blips материјала, касније медијске објаве су указивале на континуитет сарадње Јорка и Донвуда и на значај визуелног идентитета као саставног дела Radiohead-ове албумске концепције, што је истицано и у документарним прилозима који су пратили архивске и реиздавачке пројекте.[38]

Објављивање и промоција

Radiohead је приступ објављивању Kid A осмислио као свесно одступање од уобичајеног циклуса објављивања. У опширном профилу у часопису Q у октобру 2000. године наводи се да је бенд у тој фази наступао hard-to-get, уз минимално учешће у класичној промоцији и уз одлуку да се албум промовише без синглова.[39] Такав став је у ширим освртима описиван и као реакција на претходно искуство са медијским притиском и очекивањима након OK Computer, али и као практичан проблем за издавача, јер Kid A није имао очигледан хит који би се лако издвојио као водећи сингл.[40]

Истовремено, кампања је снажно ослоњена на интернет и кратке визуелне формате. Према осврту Стивена Хајдена, амерички издавач Capitol је за промоцију развио уградиви плејер iBlip, који је омогућавао стримовање целог албума и пратећег садржаја (вести, линкови за наручивање, и серија кратких видео-сегмената познатих као blips), а стрим је био доступан широком броју сајтова пре street date датума изласка.[41] Каснији осврт од Pitchfork-а осврт на Radiohead Public Library описује да Radiohead за Kid A није снимао класичне музичке спотове, већ је пласирао серију кратких blips клипова као микро-рекламе, што је постало један од најпрепознатљивијих елемената визуелне кампање.[42]

Турнеја

Иако је бенд у промотивном смислу избегавао стандардан медијски циклус, живи наступи су били кључни за материјализацију нових песама. Q наводи да је албум финализован неколико месеци пре изласка и да је бенд одмах потом почео пробе за европске наступе у јуну и јулу 2000, који су били први низ концерата након пролећа 1998. године. Исти извор описује и концепт великих шаторских наступа у Уједињеном Краљевству: Колин Гринвуд у тексту скицира шатор капацитета око 10.000 људи и наглашава да је простор замишљен као logo-free окружење, без корпоративног оглашавања.[39]

Турнејски концепт тог периода у ширим цртама се ослањао на то да се нови материјал представи публици и пре него што је албум широко доступан и да се, уместо арена и корпоративних спонзора, створи контролисанији амбијент (акустика, сценографија, визуели) који одговара естетици Kid A. [39] Паралелно са тим, визуелни идентитет турнеје и промоције био је тесно везан за blips материјал и Донвудову иконографију, што је допринело да се период Kid A у јавности памти као јединствен спој албума, визуелне кампање и сценског представљања. [42] Као један од највидљивијих медијских наступа у том циклусу, Radiohead је 14. октобра 2000. извео нумере са периода Kid A у емисији Saturday Night Live; снимак наступа је касније уврштен у званичну архиву бенда. [43]

Реакција јавности

Уочи објављивања Kid A медији су га пратили као једно од најишчекиванијих рок издања године, делом због статуса Radiohead-a након OK Computer, а делом због раних гласина о непрепознатљивом звуку и нестандардном промотивном приступу.[31] Истовремено, у британској музичкој штампи се већ пре изласка говорило о уметничкој констипацији (писање, блокада, напете сесије) и о утицајима електронске музике који су у јавности подизали страх да ће бенд одсећи сопствену публику. Непосредно по објављивању, део критике је Kid A описао као свесно измицање рок конвенцијама и као албум који више функционише као студијски конструисана звучна целина него као низ класичних песама.[39] У појединим приказима наглашено је да је управо дистанца према очигледном хиту и одсуство традиционалне рок динамике централна естетичка одлука, а не случајни резултат.[44][45]

Истовремено, реакција у значајном делу штампе била је отворено подељена, па су се уз похвале често појављивале формулације које албум описују као храбар, али манљив или као рад који оставља утисак да је полако и пажљиво монтиран из фрагмената, уз примедбе да амбиција понекад надјачава непосредну емотивну комуникацију.[44] Симптоматичан пример поларизације је Mojo текст из октобра 2000, који већ на прво слушање албум оцењује веома оштро и експлицитно наглашава разочарање у односу на претходни масовни ефекат који је бенд постигао са OK Computer.[46] Једна од најпознатијих раних негативних реакција дошла је из ванмузичке публицистике: Ник Хорнби је у The New Yorker (октобар 2000) објавио рецензију у којој се критички осврће на захтевност албума и на то да, по његовом мишљењу, он више награђује посвећене него широку публику која је у рок музици тражила непосредност. Та рецензија је у наредним годинама често навођена као пример колико је Kid A у тренутку изласка био споран чак и за добронамерне посматраче који су иначе ценили рад бенда.[47]

Упркос јавним спорењима, збирни показатељи указују да је критички пријем у просеку био позитиван. Metacritic бележи оцену 80/100 на основу 24 критике, што систематизује чињеницу да су реакције често биле снажне и подељене, али да доминирају повољни прикази.[48] Истовремено, и унутар једног истог медијског простора могло је постојати више тонова. NME је у каснијем осврту на 2000. годину подвукао да је постојала и оштра критика у оквиру пратећих текстова/карактеризација, али да је сама рецензија албума ипак била умеренија.[49] Иако се често описује као неприступачан, Kid A је имао снажан комерцијални старт, што је у јавности деловало као потврда да је интересовање за Radiohead-ов нови правац било веће од класичне логике радијских синглова. Los Angeles Times је у октобру 2000. пренео да је албум у САД дебитовао на првом месту и да је у првој недељи продао преко 207.000 примерака, у контексту извештаја о уласку на врх топ-листе. Тај податак се често користи као аргумент да је јавна радозналост и догађајност издања превазишла отпор који је постојао у делу критике и публике.[50][31]

До краја 2000. Kid A је био високо позициониран у годишњим изборима критичара, што је представљало важан облик јавног критичког легитимисања. У анкети Pazz & Jop (Village Voice), чије резултате објављује Роберт Кристгау, Kid A је заузео 3. место у избору за најбољи албум године, уз високу укупну суму поена и велики број помена. Такво позиционирање је допринело да се албум већ у првој години од изласка учврсти као један од централних референтних наслова у критичкој расправи о року после 2000.[51][48] У наредним годинама и посебно на крају деценије, ретроспективе су све чешће истицале да је албум прешао пут од контроверзног преокрета до канонског издања. The Guardian га је у оквиру серије о албумима деценије представио као један од најзначајнијих албума 2000-их, повезујући његову естетику са ширим осећајем дезоријентације и преоптерећености које је обележило добар део деценије. У том ретроспективном кључу, рана подељеност реакција се често тумачи као логична последица изненадног стилистичког отклона и одлуке да се албум гради пре као звучни свет него као колекција традиционалних песама.[52][47]

Списак нумера

Аутор(и) свих текстова и песама: Radiohead. 

Kid A списак песама
№ Назив Трајање
1. Everything in Its Right Place   4:11
2. Kid A   4:44
3. The National Anthem   5:51
4. How to Disappear Completely   5:56
5. Treefingers   3:42
6. Optimistic   5:15
7. In Limbo   3:31
8. Idioteque   5:09
9. Morning Bell   4:35
10. Motion Picture Soundtrack   7:01
Укупно трајање:
49:56

Особље

Додатни музичари

  • The Orchestra of St. John’s, Smith Square — оркестар
  • Џон Лубок — додатни диригент

Продукција и техничко особље

  • Најџел Годрич — продукција, инжењеринг, микс
  • Radiohead — продукција
  • Џерард Наваро — асистент инжењера
  • Греме Стјуарт — асистент инжењера
  • Крис Блер — мастеринг

Листе

Недељне листе

Недељни пласман албума Kid A (2000)
Листа (2000) Највиша позиција
Аустралија (ARIA Albums Chart) 2[53]
Аустрија (Ö3 Austria – Alben) 8[54]
Белгија (Ultratop – Flanders) 3[55]
Белгија (Ultratop – Wallonia) 4[56]
Француска (SNEP – Albums) 1[57]
Немачка (Offizielle Top 100) 4[58]
Италија (FIMI – Albums) 3[59]
Јапан (Oricon Albums Chart) 3[60]
Холандија (Album Top 100) 4[61]
Нови Зеланд (RMNZ Albums Chart) 1[62]
Шкотска (OCC – Scottish Albums) 1[63]
Шведска (Sverigetopplistan – Albums) 3[64]
Швајцарска (Schweizer Hitparade – Albums) 8[65]
Уједињено Краљевство (OCC – UK Albums Chart) 1[66]
Сједињене Америчке Државе (Billboard 200) 1[67]

Годишње листе

Годишњи пласман албума Kid A (2000)
Листа (2000) Позиција
Аустралија (ARIA Top 100 Albums) 71[68]
Француска (SNEP – Top Albums Annuel) 64[69]
Уједињено Краљевство (OCC – End of Year Album Chart) 50[70]

Сертификати

Сертификације
Регион Сертификат Сертификованих/продатих јединица
Аустралија (ARIA) Златни 35.000^[71]
Француска (SNEP) Платинум 200.000*[72][73]
Уједињено Краљевство (BPI) Платинум 300.000^[74][75]
Сједињене Америчке Државе (RIAA) Платинум 1.000.000^[76][77]

* Продаја на основу сертификата. ^ Испоруке/јединице на основу сертификата.

Види још

Референце

  1. ^ „Kid A - Radiohead”. AllMusic. Приступљено 20. 2. 2026. 
  2. ^ а б „Radiohead: Kid A”. Pitchfork. 2. 10. 2000. Приступљено 20. 2. 2026. 
  3. ^ а б в Monroy Yglesias, Ana (17. 12. 2020). „For The Record: Let's Disappear Completely Into Radiohead's GRAMMY-Winning 'Kid A'”. GRAMMY.com. Приступљено 20. 2. 2026. 
  4. ^ а б „Radiohead's First No. 1 Album 'Kid A' at 20”. Billboard. 2. 10. 2020. Приступљено 20. 2. 2026. 
  5. ^ „KID A - RADIOHEAD”. Official Charts Company. Приступљено 20. 2. 2026. 
  6. ^ „The 200 Best Albums of the 2000s (20–1)”. Pitchfork. 2. 10. 2009. Приступљено 20. 2. 2026. 
  7. ^ „Why Radiohead's 'Kid A' Feels Exactly Like Life in 2020”. Rolling Stone. 7. 10. 2020. Приступљено 20. 2. 2026. 
  8. ^ а б в г д „Thom Yorke – The Friday interview”. The Guardian. Приступљено 21. 2. 2026. 
  9. ^ „Meeting People Is Easy (1999)”. Rotten Tomatoes. Приступљено 21. 2. 2026. 
  10. ^ а б в г „Select (децембар 2000): In his most in-depth interview ever, Thom Yorke answers...”. Citizen Insane (архива штампе). Приступљено 21. 2. 2026. 
  11. ^ а б в Smith, Andrew (1. 10. 2000). „Sound and fury”. The Observer. Приступљено 21. 2. 2026. 
  12. ^ а б в „How Radiohead Struggled to Reinvent Themselves While Making Kid A”. Pitchfork. 24. 9. 2020. Приступљено 21. 2. 2026. 
  13. ^ а б в г „Q (октобар 2000): “I Can See the Monsters””. Citizen Insane (архива штампе). октобар 2000. Приступљено 21. 2. 2026. 
  14. ^ Hainge, Greg (2005). „Radiohead and the "Mainstream" (есеј/рад)” (PDF). The University of Queensland – eSpace (PDF). Приступљено 21. 2. 2026. [мртва веза]
  15. ^ а б „Radiohead Press Clipping – Q Magazine Feature (архивски препис)”. Internet Archive. Приступљено 21. 2. 2026. 
  16. ^ а б „Thom Yorke: “I was becoming unhinged… completely unhinged””. Uncut. 21. 10. 2016. Приступљено 21. 2. 2026. 
  17. ^ а б в „The Making Of 'Kid A'”. Clash. 16. 11. 2010. Приступљено 21. 2. 2026. 
  18. ^ „Kid A Recording Process (изјаве чланова/сабрани интервјуи)”. Citizen Insane. Приступљено 21. 2. 2026. 
  19. ^ „Ed's Diary (архива): белешка о миксу у Лондону и дувачима на „The National Anthem“”. Архива Ed's Diary (репринт). Архивирано из оригинала 31. 08. 2024. г. Приступљено 21. 2. 2026. 
  20. ^ „Kid A (архива белешки/дневника са сесија)”. Citizen Insane. Приступљено 21. 2. 2026. 
  21. ^ Velemínský, Lukáš. „Radiohead a jejich spolupráce s producentem N. Godrichem (бакаларска теза, PDF)” (PDF). theses.cz. Приступљено 21. 2. 2026. 
  22. ^ „Abbey Road (објава): „Kid A“ мастерован у Abbey Road, Chris Blair”. X (налог Abbey Road). Приступљено 21. 2. 2026. 
  23. ^ а б в „Kid A”. Rolling Stone. 12. 10. 2000. Приступљено 21. 2. 2026. 
  24. ^ а б в „Radiohead: Kid A Mnesia”. Pitchfork. 5. 11. 2021. Приступљено 21. 2. 2026. 
  25. ^ а б в г д „Radiohead: Kid A”. Pitchfork. 2. 10. 2000. Приступљено 21. 2. 2026. 
  26. ^ а б в г д „How Radiohead's 'Kid A' Shocked the World”. Rolling Stone. 2. 10. 2015. Приступљено 21. 2. 2026. 
  27. ^ а б „Preface”. Oxford Academic. Приступљено 21. 2. 2026. 
  28. ^ а б Osborn, Brad (2011). „Understanding Through-Composition in Post-Rock, Math-Metal, and Other Post-Millennial Rock Genres”. Music Theory Online. Приступљено 21. 2. 2026. 
  29. ^ Crossley, Neil (10. 2. 2024). „How Radiohead redefined the role of guitar on their landmark album Kid A”. MusicRadar. Приступљено 21. 2. 2026. 
  30. ^ „How Pitchfork's 'Kid A' Review Changed Criticism”. Billboard. 26. 3. 2020. Приступљено 21. 2. 2026. 
  31. ^ а б в г Smith, Andrew (1. 10. 2000). „Sound and fury”. The Observer. Приступљено 21. 2. 2026. 
  32. ^ а б Osborn, Brad (2011). „Understanding Through-Composition in Post-Rock, Math-Metal, and Other Post-Millennial Rock Genres”. Music Theory Online. Приступљено 21. 2. 2026. 
  33. ^ „The story behind every song on Radiohead's Kid A”. Louder. 2. 10. 2025. Приступљено 21. 2. 2026. 
  34. ^ а б „Inside the work: A interview with Radiohead art collaborator Stanley Donwood”. Thames & Hudson. 2. 11. 2019. Приступљено 21. 2. 2026. 
  35. ^ „NPR ‘Throughline’ interview with Thom Yorke and Stanley Donwood on ‘Kid A’”. The Colorado Sound (пренос NPR/Throughline). 9. 12. 2021. Приступљено 21. 2. 2026. 
  36. ^ „7 Things From the New Radiohead Online Archive That Excite Us”. Pitchfork. 22. 1. 2020. Приступљено 21. 2. 2026. 
  37. ^ „Radiohead - Kid A Blips”. Internet Archive. 21. 6. 2021. Приступљено 21. 2. 2026. 
  38. ^ „Watch Thom Yorke Discuss Radiohead Album Covers With Artist Stanley Donwood”. Pitchfork. 8. 10. 2021. Приступљено 21. 2. 2026. 
  39. ^ а б в г „Q #169 (октобар 2000): „I Can See The Monsters“”. Citizen Insane (архива штампе). Приступљено 21. 2. 2026. 
  40. ^ „Read This: How Radiohead’s Kid A kicked off a streaming revolution”. The A.V. Club. Приступљено 21. 2. 2026. 
  41. ^ Hyden, Steven (29. 9. 2015). „How Radiohead’s ‘Kid A’ Kicked Off the Streaming Revolution”. Grantland. Приступљено 21. 2. 2026. 
  42. ^ а б Yoo, Noah; Greene, Jayson; Hogan, Marc (22. 1. 2020). „7 Things From the New Radiohead Online Archive That Excite Us”. Pitchfork. Приступљено 21. 2. 2026. 
  43. ^ „Radiohead – Saturday Night Live (2000)”. Radiohead Public Library (архива). Приступљено 21. 2. 2026. 
  44. ^ а б „NME (30. 9. 2000): рецензија/текст о албуму”. Citizen Insane (архива штампе). 30. 9. 2000. Приступљено 21. 2. 2026. 
  45. ^ „Radiohead: Kid A (EW review)”. Entertainment Weekly. 6. 10. 2000. Приступљено 21. 2. 2026. 
  46. ^ „Mojo #83 (октобар 2000): “Boys in the bubble””. Citizen Insane (архива штампе). Приступљено 21. 2. 2026. 
  47. ^ а б Hornby, Nick (23. 10. 2000). „Beyond the Pale”. The New Yorker. Приступљено 21. 2. 2026. 
  48. ^ а б „Kid A Reviews (Metacritic)”. Metacritic. Приступљено 21. 2. 2026. 
  49. ^ „NME (23. 12. 2000): осврт на годину и осврт на пријем Kid A”. Citizen Insane (архива штампе). 23. 12. 2000. Приступљено 21. 2. 2026. 
  50. ^ „Radiohead's 'Kid A' Rockets to No. 1; Blue Skies for Green Day”. Los Angeles Times. 12. 10. 2000. Приступљено 21. 2. 2026. 
  51. ^ „The 2000 Pazz & Jop Critics Poll (Albums)”. Robert Christgau. Приступљено 21. 2. 2026. 
  52. ^ „Albums of the decade No 2: Radiohead – Kid A”. The Guardian. 27. 11. 2009. Приступљено 21. 2. 2026. 
  53. ^ „Radiohead – Kid A (Australian charts)”. australian-charts.com. Hung Medien. Приступљено 5. април 2026. 
  54. ^ „Radiohead – Kid A (Austria)”. austriancharts.at. Hung Medien. Приступљено 5. април 2026. 
  55. ^ „Discografie Radiohead - ultratop.be”. ultratop.be. Приступљено 5. април 2026. 
  56. ^ „Discographie Radiohead - ultratop.be”. ultratop.be. Приступљено 5. април 2026. 
  57. ^ „Discographie Radiohead”. lescharts.com. Hung Medien. Приступљено 5. април 2026. 
  58. ^ „Radiohead”. offiziellecharts.de. Приступљено 5. април 2026. 
  59. ^ „Radiohead – Kid A (Italiancharts.com)”. italiancharts.com. Hung Medien. Приступљено 5. април 2026. 
  60. ^ „レディオヘッドのアルバム売上TOP16作品”. oricon.co.jp (на језику: јапански). Приступљено 5. април 2026. 
  61. ^ „Discografie Radiohead - dutchcharts.nl”. dutchcharts.nl. Hung Medien. Приступљено 5. април 2026. 
  62. ^ „Radiohead – Kid A (Charts NZ)”. charts.nz. Hung Medien. Приступљено 5. април 2026. 
  63. ^ „Official Scottish Albums Chart on 8/10/2000”. Official Charts Company. Приступљено 5. април 2026. 
  64. ^ „Radiohead – Kid A (Swedishcharts.com)”. swedishcharts.com. Hung Medien. Приступљено 5. април 2026. 
  65. ^ „Radiohead – Kid A (Swisscharts.com)”. swisscharts.com. Hung Medien. Приступљено 5. април 2026. 
  66. ^ „RADIOHEAD songs and albums”. Official Charts Company. Приступљено 5. април 2026. 
  67. ^ „Billboard 200™ (21. октобар 2000)”. Billboard. Приступљено 5. април 2026. 
  68. ^ „ARIA Top 100 Albums for 2000”. Australian Recording Industry Association. Приступљено 5. април 2026. 
  69. ^ „Top Albums Annuel (01/01/2000 - 31/12/2000)”. SNEP. Приступљено 5. април 2026. 
  70. ^ „End of Year Album Chart on 9/1/2000”. Official Charts Company. Приступљено 5. април 2026. 
  71. ^ „ARIA Top 100 Albums Chart 2000” (PDF). Australian Recording Industry Association. Приступљено 5. април 2026. 
  72. ^ „Les certifications – KID A – RADIOHEAD”. SNEP. Приступљено 5. април 2026. 
  73. ^ „SNEP, UPFI Fight French Album Certifications”. Billboard. 14. 7. 2006. Приступљено 5. април 2026. 
  74. ^ „Award Levels”. BPI. Приступљено 5. април 2026. 
  75. ^ „Relax: it's nothing like Kid A”. The Guardian. 31. 5. 2001. Приступљено 5. април 2026. 
  76. ^ „David Gray, Radiohead Reach Platinum”. Billboard. 21. 2. 2001. Приступљено 5. април 2026. 
  77. ^ „RIAA Gold & Platinum Program”. RIAA. Приступљено 5. април 2026. 

Литература

Спољашње везе

  • Kid A (мастер) на веб-сајту Discogs (језик: енглески) Уреди на Википодацима

Content Disclaimer

Informasi ini disarikan dari Wikipedia dan disajikan kembali untuk tujuan edukasi. Konten tersedia di bawah lisensi CC BY-SA 3.0. Kami tidak bertanggung jawab atas ketidakakuratan data yang bersumber dari kontribusi publik tersebut.

  1. The information displayed on this website is sourced in part or in whole from Wikipedia and has been adapted for the purpose of restating it. We strive to provide accurate and relevant information, however:
  2. There is no guarantee of absolute accuracy. Wikipedia is an open, collaborative project that can be edited by anyone, so information is subject to change.
  3. It is not intended to constitute professional advice. The content displayed is for informational and educational purposes only. For important decisions (e.g., medical, legal, or financial), please consult a professional.
  4. Content copyright. Wikipedia is licensed under the Creative Commons Attribution-ShareAlike License (CC BY-SA). This means that content may be reused with appropriate attribution and shared under a similar license.
  5. Responsible use. Any risk arising from the use of information from this website is entirely the responsibility of the user.