INFORMASILENGKAP.COM

Rodopsin (opsin 2, štap pigment) (retinitis pigmentosa 4, autosomno dominantan)
Rodopsin (opsin 2, štap pigment) (retinitis pigmentosa 4, autosomno dominantan)
	Senzorni rodopsin II (duginih boja) smešten u lipidnom dvosloju (glave crveno i repovi plavo) sa transducinom ispod njega. Gtα je obojen crveno, Gtβ plavo, i Gtγ žuto. GDP molekul je vezan u Gtα-podjedinici i kovalento vezani retinal (crno ) je u rodopsinu. N-terminus rodopsina je crven i C-terminus je plav. Pretpostavljeno ankerisanje transducina za membranu je prikazano u crnoj boji.
Dostupne strukture
	1eds, 1edx, 1f88, 1gzm, 1hzx, 1jfp, 1l9h, 1ln6, 1u19, 2g87, 2hpy, 2i35, 2i36, 2i37
Identifikatori
Simboli	RHO; MGC138309; MGC138311; OPN2; RP4
Vanjski ID	OMIM: 180380 MGI: 97914 HomoloGene: 68068 GeneCards: RHO Gene
Ontologija gena
Molekularna funkcija	• rodopsinu-slična receptorska aktivnost; • receptorska aktivnost;
Celularna komponenta	• fotoreceptorski spoljašnji segment; • membrana plazme; • integralno sa membranom plazme;
Biološki proces	• signalni put G-protein spregnutog receptora; • vizuelna percepcija; • fototransdukcija, vidljiva svetlost; • rodopsin posredovana signalizacija; • protein-hromofor veza; • respons na stimulus;
Pregled RNK izražavanja
	podaci
Ortolozi
Vrsta	Čovek
Entrez	6010
Ensembl	ENSG00000163914
UniProt	P08100
RefSeq (mRNA)	NM_000539
RefSeq (protein)	NP_000530
Lokacija (UCSC)	Chr 3:; 130.73 - 130.74 Mb
PubMed pretraga	[1]

Rodopsin, mrežnjačin purpur, je pigment retine koji je odgovoran za formiranje fotoreceptorskih ćelija, i za prve događaje u percepciji svetlosti. Rodopsini pripadaju familiji G-protein spregnutih receptora i ekstremno su senzitivni na svetlost, što omogućava vid u slabo-osvetljenoj sredini.^[1] Exposed to light, the pigment immediately photobleaches, and it takes about 30 minutes^[2] to regenerate fully in humans.

Struktura

Rodopsin se sastoji od proteinskog dela opsina i reverzibilno kovalentno vezanog kofaktor, retinala. Opsin, svežanj sedam transmembranskih heliksa međusobno povezanih proteinskim petljama, vezuje retinal (fotoreaktivni hromofor), koji je lociran u centralnoj šupljini na lizinskom ostatku sedmog heliksa. Retinal zauzima horizontalan položaj u odnosu na membranu. Svaki spoljašnji segment diska sadrži hiljade vizuelnih molekula pigmenta. Oko polovine opsina je unutar lipidnog dvosloja. Retinal nastaje u retini iz Vitamina A, dijetarnog beta-karotena. Izomerizacija 11-cis-retinala u sve-trans-retinal pod uticajem svetlosti indukuje konformacionu promenu (beljenje) u opsina, koja se nastavlja sa metarodopsinom II, koji aktivira vezani G protein transducin, i započinje kaskadu sekundarnih glasnika.^[2]^[3]^[4]

Rodopsin štapića najsnažnije apsorbuje zeleno-plavu svetlost, i zato izgleda crvenkasto-ljubičasto. On se naziva "vizuelno ljubičasto". Rodopsin je odgovoran za monohromatski vid u tami.^[2]

Nekoliko blisko srodnih opsina postoji. Oni se razlikuju u nekoliko aminokiselina, i konsekventno u talasnoj dužini svetlosti koju najjače apsorbuju. Kod čoveka postoje četiri različita opsina pored rodopsina. Fotopsini se nalazi u različitim tipovima koničnih ćelija retine, i oni su baza raspoznavanja boja. Oni imaju maksimume apsorpcije za žuto-zeleno (fotopsin I), zeleno (fotopsin II), i plavo-ljubičasto (fotopsin III) svetlo. Preostali opsin (melanopsin) se nalazi u fotosenzitivnim ganglionskim ćelijama, i apsorbuje najjače plavu svetlost.

Struktura rodopsina je detaljno proučena putem rendgenske strukturne analize kristala rodopsina. Fotoizomerizaciona dinamika je bila istražena putem FTIR spektroskopije i UV/Vis spektroskopije. Prvi fotoprodukt, fotorodopsin, se formira u toku 200 femtosekundi nakon iradijacije, čemu sledi u toku nekoliko pikosekundi drugi, batorodopsin, sa deformisanim sve-trans vezama. Taj intermedijar može da bude zarobljen i studiran na kriogenim temperaturama. Više modela (npr. mehanizam pedala bicikla, hula-tvist mehanizam) pokušava da objasni kako retinalna grupa može da promeni svoju konformaciju bez sudaranja sa okružujućim rodopsin proteinskim džepom.^[5]^[6]^[7]

Nedavni nalazi indiciraju da rodopsin funkcionače kao monomer, a ne kao dimer, mada je to dugo vremena bila ustaljena paradigma za G-spregnute proteinske receptore.^[8]

Reference

^ Litmann BJ, Mitchell DC (1996). „Rhodopsin structure and function”. Ур.: Lee AG. Rhodopsin and G-Protein Linked Receptors, Part A (Vol 2, 1996) (2 Vol Set). Greenwich, Conn: JAI Press. стр. 1—32. ISBN 978-1-55938-659-3.
^ ^а ^б ^в Stuart JA, Brige RR (1996). „Characterization of the primary photochemical events in bacteriorhodopsin and rhodopsin”. Ур.: Lee AG. Rhodopsin and G-Protein Linked Receptors, Part A (Vol 2, 1996) (2 Vol Set). Greenwich, Conn: JAI Press. стр. 33—140. ISBN 978-1-55938-659-3.
^ Hofmann KP, Heck M (1996). „Light-induced protein-protein interactions on the rod photoreceptor disc membrane”. Ур.: Lee AG. Rhodopsin and G-Protein Linked Receptors, Part A (Vol 2, 1996) (2 Vol Set). Greenwich, Conn: JAI Press. стр. 141—198. ISBN 978-1-55938-659-3.
^ Kolb H, Fernandez E, Nelson R, Jones BW (1. 3. 2010). „Webvision: Photoreceptors”. University of Utah. Архивирано из оригинала 16. 08. 2000. г..
^ Nakamichi H, Okada T (2006). „Crystallographic analysis of primary visual photochemistry”. Angew. Chem. Int. Ed. Engl.. 45 (26): 4270—3. PMID 16586416. doi:10.1002/anie.200600595.
^ Schreiber M, Sugihara M, Okada T, Buss V (2006). „Quantum mechanical studies on the crystallographic model of bathorhodopsin”. Angew. Chem. Int. Ed. Engl.. 45 (26): 4274—7. PMID 16729349. doi:10.1002/anie.200600585.
^ Weingart O (2007). „The twisted C11-C12 bond of the rhodopsin chromophore--a photochemical hot spot”. J. Am. Chem. Soc.. 129 (35): 10618—9. PMID 17691730. doi:10.1021/ja071793t.
^ „Monomeric G-Protein-Coupled Receptor as a Functional Unit - Biochemistry (ACS Publications)”. doi:10.1021/bi050720o.

Literatura

Hofmann KP, Heck M (1996). Lee AG, ур. Rhodopsin and G-Protein Linked Receptors, Part A (Vol 2, 1996) (2 Vol Set). Greenwich, Conn: JAI Press. стр. 141—198.
Stuart JA, Brige RR (1996). Lee AG, ур. Rhodopsin and G-Protein Linked Receptors, Part A (Vol 2, 1996) (2 Vol Set). Greenwich, Conn: JAI Press. стр. 33—140.
Litmann BJ, Mitchell DC (1996). Lee AG, ур. Rhodopsin and G-Protein Linked Receptors, Part A (Vol 2, 1996) (2 Vol Set). Greenwich, Conn: JAI Press. стр. 1—32.
Humphries P, Kenna P, Farrar GJ (1992). „On the molecular genetics of retinitis pigmentosa.”. Science. 256 (5058): 804—8. PMID 1589761. doi:10.1126/science.1589761.
Edwards SC (1995). „Involvement of cGMP and calcium in the photoresponse in vertebrate photoreceptor cells.”. The Journal of the Florida Medical Association. 82 (7): 485—8. PMID 7673885.
al-Maghtheh M; Gregory C; Inglehearn C; et al. (1993). „Rhodopsin mutations in autosomal dominant retinitis pigmentosa.”. Hum. Mutat.. 2 (4): 249—55. PMID 8401533. doi:10.1002/humu.1380020403.
Garriga P, Manyosa J (2002). „The eye photoreceptor protein rhodopsin. Structural implications for retinal disease.”. FEBS Lett.. 528 (1-3): 17—22. PMID 12297272. doi:10.1016/S0014-5793(02)03241-6.
Mendes HF, van der Spuy J, Chapple JP, Cheetham ME (2005). „Mechanisms of cell death in rhodopsin retinitis pigmentosa: implications for therapy.”. Trends in molecular medicine. 11 (4): 177—85. PMID 15823756. doi:10.1016/j.molmed.2005.02.007.
Inglehearn CF; Keen TJ; Bashir R; et al. (1993). „A completed screen for mutations of the rhodopsin gene in a panel of patients with autosomal dominant retinitis pigmentosa.”. Hum. Mol. Genet.. 1 (1): 41—5. PMID 1301135. doi:10.1093/hmg/1.1.41.
Farrar GJ; Findlay JB; Kumar-Singh R; et al. (1993). „Autosomal dominant retinitis pigmentosa: a novel mutation in the rhodopsin gene in the original 3q linked family.”. Hum. Mol. Genet.. 1 (9): 769—71. PMID 1302614. doi:10.1093/hmg/1.9.769.
Robinson PR, Cohen GB, Zhukovsky EA, Oprian DD (1992). „Constitutively active mutants of rhodopsin.”. Neuron. 9 (4): 719—25. PMID 1356370. doi:10.1016/0896-6273(92)90034-B.
Fujiki K; Hotta Y; Hayakawa M; et al. (1992). „Point mutations of rhodopsin gene found in Japanese families with autosomal dominant retinitis pigmentosa (ADRP).”. Jpn. J. Hum. Genet.. 37 (2): 125—32. PMID 1391967. doi:10.1007/BF01899733.
Olsson JE; Gordon JW; Pawlyk BS; et al. (1992). „Transgenic mice with a rhodopsin mutation (Pro23His): a mouse model of autosomal dominant retinitis pigmentosa.”. Neuron. 9 (5): 815—30. PMID 1418997. doi:10.1016/0896-6273(92)90236-7.
Andréasson S, Ehinger B, Abrahamson M, Fex G (1993). „A six-generation family with autosomal dominant retinitis pigmentosa and a rhodopsin gene mutation (arginine-135-leucine).”. Ophthalmic paediatrics and genetics. 13 (3): 145—53. PMID 1484692. doi:10.3109/13816819209046483.
Inglehearn CF; Lester DH; Bashir R; et al. (1992). „Recombination between rhodopsin and locus D3S47 (C17) in rhodopsin retinitis pigmentosa families.”. Am. J. Hum. Genet.. 50 (3): 590—7. PMC 1684283 . PMID 1539595.
Fishman GA, Stone EM, Gilbert LD, Sheffield VC (1992). „Ocular findings associated with a rhodopsin gene codon 106 mutation. Glycine-to-arginine change in autosomal dominant retinitis pigmentosa.”. Arch. Ophthalmol.. 110 (5): 646—53. PMID 1580841.
Keen TJ; Inglehearn CF; Lester DH; et al. (1992). „Autosomal dominant retinitis pigmentosa: four new mutations in rhodopsin, one of them in the retinal attachment site.”. Genomics. 11 (1): 199—205. PMID 1765377. doi:10.1016/0888-7543(91)90119-Y.
Dryja TP; Hahn LB; Cowley GS; et al. (1991). „Mutation spectrum of the rhodopsin gene among patients with autosomal dominant retinitis pigmentosa.”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A.. 88 (20): 9370—4. PMC 52716 . PMID 1833777. doi:10.1073/pnas.88.20.9370.
Gal A; Artlich A; Ludwig M; et al. (1992). „Pro-347-Arg mutation of the rhodopsin gene in autosomal dominant retinitis pigmentosa.”. Genomics. 11 (2): 468—70. PMID 1840561. doi:10.1016/0888-7543(91)90159-C.
Sung CH; Davenport CM; Hennessey JC; et al. (1991). „Rhodopsin mutations in autosomal dominant retinitis pigmentosa.”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A.. 88 (15): 6481—5. PMC 52109 . PMID 1862076. doi:10.1073/pnas.88.15.6481.
Jacobson SG, Kemp CM, Sung CH, Nathans J (1991). „Retinal function and rhodopsin levels in autosomal dominant retinitis pigmentosa with rhodopsin mutations.”. Am. J. Ophthalmol.. 112 (3): 256—71. PMID 1882937.
Sheffield VC; Fishman GA; Beck JS; et al. (1991). „Identification of novel rhodopsin mutations associated with retinitis pigmentosa by GC-clamped denaturing gradient gel electrophoresis.”. Am. J. Hum. Genet.. 49 (4): 699—706. PMC 1683182 . PMID 1897520.
Kolb H, Fernandez E, Nelson R, Jones BW (1. 3. 2010). „Webvision Home Page: The organization of the retina and visual system”. University of Utah.